Чедомир Антић (1974, Београд) ванредни је професор на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Објавио је двадесет научних монографија, те четрдесет пет радова у научним часописима. Међу његовим књигама су и Ralph Paget: A Diplomat in Serbia (2006), Neutrality as Independence: Great Britain, Serbia and the Crimean War (2007), Неизабрана савезница: Велика Британија и Србија у Првом светском рату (2012), Увод у историјске студије (2017). Аутор је историјске синтезе Историја Републике Српске, објављене у три издања 2015. и 2016. године. Његова синтеза српске историје Кратка историје Србије, која је прерасла у књигу Српска историја, објављена је у десет издања на српском, словеначком и енглеском језику (The History of Serbia, Laguna 2018, 2019, 2020). Аутор је једног од најтиражнијих уџбеника историје – Историја 7 – за основну школу у Србији (2012.-), као и синтезе Историја 21. века (објављене 2020. године).
Добитник је награде Северноамеричког удружења за српске студије (NAASS) за 2006. годину.
Антић је био председавајући Главног одбора Студентског протеста београдских универзитета током 1997. године. Последњи је портпарол Демократске странке у време живота њеног председника Зорана Ђинђића. Аутор је државног програма Србије који је од 2003. до 2006. спроводила Странка Г17 Плус. Током три године био је под истрагом режима Слободана Милошевића као “српски терориста и екстремиста”. Режим Мила Ђукановића му је током две године забранио улазак у Црну Гору због злочина слободног говора и писане речи.
Председник је удружења грађана Напредни клуб које од 2008. издаје годишњи Извештај о политичким правима српског народа у региону.
Члан је Крунског савета принца Александра Другог и носилац Великог крста краљевског ордена Белог орла.
Add comment